Крајишки видик

Крајишки видик је такав да ти памет стане, не да престане, него да застане у својој лудој јурњави, да предахне од свакодневног ковитлаца, да изађе из њега, да стане и гледа, не да би се распаметила, него да би се памети призвала, да би призвала памет, да би се присјетила да је памет, да је паметна, да памти. Памет, ријеч чији  коријен значи мислити, која израста из коријена мисли, која мисли, чија је мисао памћење, која израста у мисаоно дрво у којем круже сокови мисли, чији се годови сјећају живота у мисли, чији су годови кадри да у шуштају листа пјевају животну мисао. Ријеч која се, заставши пред крајишким видиком, најзад сјети да је кадра да мисли, да кроз мисао живи, да живи смисао.

Крајишки видик је видик краја, којим неки крај види да је тек почетак. Видик краја, крâј видика, крајина видик, покрајина и крајолик чији је лик видик. Крајишко је око вид, и видовдан. Чим је завршила, већ је почела, не бивајући ни почетак ни крај, почетак у крају, крај у почетку, на међи између немила и недрага, међу њима неухватљива. Чардак ни на небу ни на земљи, кућа насред друма, кућа на раскршћу друмова. Крајина, вјечита граница, граничник, маргина усред друма, вјечита маргина у средишту збивања, вјечити граничар збивања.

Крајишник, становник крајине, граничар пред чијим погледом су и почетак и крај, у чијем се погледу почетак и крај сабиру у збивање, у чијем погледу и јесу збивање које постаје мисао, у чијем погледу добијају смисао. Граничар сабира у један сноп и почетак и крај. У Лици постоји ријеч граница у смислу ”куп снопова жита”, њихов вршак, завршљај снопа. Крајишки видик врхуни све видике у један сноп смисла неухватљивог некрајишком погледу. Крајишки видик је вршење.Граничар граничари не у завршетку, него у врху, јер је граница врх који увијек стрши на вјетрометини свјетова. Не само људско биће на границама свјетова, него и сам граница. Ко не познаје крајишки видик, ко не зна крајишки да гледа боље и да не гледа, јер ионако неће видјети.

Крајишник, вјечити маргиналац. Крајина, насушни окрајак, за великаша презир сладострасти, радост којом се дијете сласно гости, и сирак којом  се омасти. Крајина је крој по мјери човјека, који у ничему мјере нема, безмјерна мјера, по мјери крајишке крваве хаљине, човјека који крајини, кројећи, јер крој и крај јесу лексичке посестриме, ријеч за коју стари Јевреји кажу да је стварање само, барах, кројити резањем, окрајати, срезивати, и којом Бог скроји у шест дана крајишки космос, у којем све крајини једно са другим како рече пјесник, и народ са народом, и човјек са човјеком, и душа са тијелом.

"Све се човјек брука са човјеком / гледа мајмун себе у зрцало", само кад помисли да на крајини не живи, да живот није славно војевање Ћопићево, кад се од те немисли обрука, обесмисли, распамети, кад се од те примисли омамлази, кад све гледајућ обневиди и у памети побрка врхове горске и друмове царске. Ко крајини, ствара, и нема седмог дана починка без шестоднева крајишког, нити Осмог Васкрсног без краја крсног, јер пјевао је некада као и сада крајишник Скендер врхом завршеним пера  уроњеног у крајишку ноћ:

"јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла -
земља ће нам у сунце проциктати!"