Пијевац

Понекад човјек падне у дубоку несаницу, постане ехо пријетећих гласова, постане филмска трака по којој клизе најневјероватније сцене његовог страха, постане зујање роја брига чије жаоке жаре његове живце. Међутим, деси се да на дну несанице, у сред таме бане свитац, свјетлост тиха. Ми, становници велеграда, готово да више и не познајемо истиниту свјетлост тиху, како једна од првих хришћанских химни описује свјетлост Христа, не познајемо свица, свитац се не види у електонској бљештавој тами. У велеграду не постоји звјездано небо, не постоје свици у тами, небо свак сам измишља у своме ”слијепом стану”, измишља свица и звиједу. Тај блуд електронског бљештавила данас има и званично име: свјетлосно загађење. Наша епоха је у свом силовитом прогресу успјела у томе да и свјетлост може да загади. Вјечити дан интернета који не познаје ноћ. Остаје нам сада да и ваздух, осим што је загађиван, постане кажњиви загађивач, па ћемо намјесто хљеба, воде, нафте и гаса камчити шаку биоваздуха.

Вратимо се, међутим, свјетлости тихој на дну несанице.

Свјетлост тиха је прво закукурикала, као у најљепше љетне зоре дјетињства, а затим се промолио пијевац, црвена кријеста, луча микрокозма. Пјевач који буди зору из мрака, домаћина из мртвог сна, и апостола из издајничког бездна :

” И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко. ”

Без пијевца су дворишта као куће без огњишта, и куће осташе без огњишта, и дворишта без пијеваца. Пијевац, свијетла пјесма у одежди перјаној, перјаница без премца, пијевац, војвода дворишта, закићена глава поглавице Шејена у бици код Литл Биг Хорна, тропска бојанка у балканском торбаку. Пјевчев ход, чист јапански манијеризам. Љубавни пијевчев живот – сан бескућника. Његов полукружни љубавни плес када пара спуштеним крилом прашину - црвени плашт матадора Белмонта бесмртника. Под пијевцем и кока носиља постаје квочка. Сјећам се када сам први пут дошао на западне стране питао сам се, попут наивног сеоског миша који је дошао у посјету градском, шта је то ”био” јаје. Смијех који је изазвало моје мишљење да је ”био” јаје оно које настаје из хитре, али ватрене, љубави пијевца и коке учинио је да схватим да је је лаж одавно постала истина, и да је питање Понтија Пилата, ”Истина, шта је то?”, постао наш једини одговор. Тада још нисам знао да ”био” јаја могу да несу небио носиље, не биле ниједне, тужне амазонке без пјевчеве пјесме, нису оне криве. Ускоро можда више нико неће ни знати да је биос живот, и да без љубави живота нема. Љубав пијевца и коке је ”био” макар зобали нуклеарну лаву, васцијели боговјетни дан, намјесто у машине носеће претворени и фрукталову траву у сурадњи са природом.

Пијевац је чудо које главу даје само о великим празницима, главу даје за славску супу лудо, без које нема ни сарме, ни меса, ни колача, ни здравице, у којој се окушава пријемчивост госта и вјештина домаћице, која је тајна. Свако свога пијевца за супу има.

Коме душа није жедна нестале пјесме пијевца тај или душе нема, или му је негдје успут остављена да сама бдије ослушкујући у хладноћи бронзане таме зору коју кукуријек грије.