На наговор мог кумашина, како он каже из терапеутских разлога, управо
сам прочитао Андрићеву причу Проба, и кажем: боље ову причу добити на
дар него девет пауница све скупа са златном јабуком.
О људи какав
здрав смијех, ослобађајући, освоји сваки кутак потуљеног бића, ”потоп
смеха”, који бризга, шикља и куља, и са њим сав гној нашег живота
односи. Кристалном гласу фра Серафима, као и његовог творца Андрића, не
би ни вијекови посавске брље и херцеговачког дувана могли да науде,
ни да начну колико за свилен конац из пјесме да се удјене шкрипавости и
шклопоције које су наше свакодневно звучање. Слап смијеха под којим би
се окријепио и највећи намћор ка причи и причању, најотужнији буџован,
надрчнији курчевити безвезњак, нема тога ко би му одолио, као што се не
одолијева ни ракији из Матановог хана ”благој ко млијеко, а јакој ко
гром”.
Људи скидајте прашину са породичних библиотека и ватајте се
Пробе, пробаћете незаборавни укус крајишког осмијеха који из мртвих
диже!
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire