Андрићевa причa Проба

На наговор мог кумашина, како он каже из терапеутских разлога, управо сам прочитао Андрићеву причу Проба, и кажем: боље ову причу добити на дар него девет пауница све скупа са златном јабуком.
О људи какав здрав смијех, ослобађајући, освоји сваки кутак потуљеног бића, ”потоп смеха”, који бризга, шикља и куља, и са њим сав гној нашег живота односи. Кристалном гласу фра Серафима, као и његовог творца Андрића, не би ни вијекови посавске брље и херцеговачког дувана могли да науде, ни да начну колико за свилен конац из пјесме да се удјене шкрипавости и шклопоције које су наше свакодневно звучање. Слап смијеха под којим би се окријепио и највећи намћор ка причи и причању, најотужнији буџован, надрчнији курчевити безвезњак, нема тога ко би му одолио, као што се не одолијева ни ракији из Матановог хана ”благој ко млијеко, а јакој ко гром”.
Људи скидајте прашину са породичних библиотека и ватајте се Пробе, пробаћете незаборавни укус крајишког осмијеха који из мртвих диже!

Дуг

Игром случаја јуче сам насјео на једну прилично духовиту шалу на фејсбуку, будући да нисам познавао дотичног шаљивџију, а која се састоји у томе да особа прозове на свом профилу дужника који дотичном наводно није вратио новац, на тај начин што окачи адресу профила, са назнаком: знам да ми никад неће вратити, али ево да бар знате ко је и да му никад не посудите. Свакоме оном који кликне на назначену адресу, отвара се наравно властита страница. Збланут послах човјеку, дипломатским језиком речено, оштру ноту, и затражих објашњење. Наравно, ускоро га и добих, и човјек ми објасни да сам већ један од десетина ”увријеђених” који му просљеђује сличан захтјев.
То ме је понукало да размислим о појму дуга, и чињеници да, чак када и знамо да нисмо дужни, осјетимо ипак извјесну кривицу, готово метафизички страх.
Данашњи је свијет огрезао у дугу, сви дугују, од појединца, преко предузећа до држава, па чак, парадоксално, и самих банака. Дугом се пријети као најубојитијим оружјем, и од дуга свеколико људско биће, био бос или хаџија, стpијепи и дрхти у својој самоћи као лист трепетљике на вјетру економских беспућа. Човјек дугује колико је тежак, као што и лаже чим зине. Човјек дугује колико је тежак не специфичном властитом физичком тежином, но дугује колико је тешка црна земља, тежак ко црна земља дугује тежином читавог свог бића. Човјек дугује чим се роди, чим се зачне већ је дужан, свом оцу и својој мајци, био је дужан чим је први пут створен од црнице земљице, тежак као земља не би се никад ни подигао да није ушао у дуг Божијег даха. Дужан сам ти живот, понекад се каже, а требало би се увијек говорити, јер се нико сам од себе, за сада, родио није. Човјек је живи дужник, дуг који хода. Са дугом лијеже, дужан устаје. Човјек је са својим дугом срођен. Дуг је човјекова друга природа. Није ни чудно да, када нас је Господ учио да се молимо, са дозом радосног библијског хумора који нема ништа заједничко са нашим несрећним спрдањем, и који је спрдању што и смијех кежењу и клеберењу, да се молимо јасно и гласно, научио да поменемо одмах и дугове, и Оцу, и једни другима. Не да би о њима разглабали, нити клаузуле враћања утврђивали, но да би се ратосиљали, одмах у заборав послали: ”и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Хумор кажем, као да Бог не зна да ми све праштамо, осим дуга, наравно, јер знамо шта је дужнички страх. Бити дужан, јест имати дужност дуговања. Дужан сам хтио нехтио да дугујем, онај ко мисли да не дугује је већ одавно изгубио душу, па нема чим ни да дугује. У дугу се тек прашта, и нема праштања без дуговања, као ни љубави без предавања. Сви смо ми дужници једни другима и у томе и јест наша нада да опростимо једни другима ”да бисмо једнодушно исповиједали” како каже литургија. Но дуг у вароши злих волшебника је нешто друго, и није чудно што је кнез овога свијета од дуга направио бизнис, људе завадио, људе издијелио, да неједнодушно исповиједају страх од дуга, страх пред дугом, да дрхте пред банкарским прутом, да je од бесплатности давања, од даривања, од милости и милоште направиo банку. Кад банка опрости коме дуг знајте браћо и сестре да је смак свијета дошао, и да је нашим мукама крај.

Крајишки видик

Крајишки видик је такав да ти памет стане, не да престане, него да застане у својој лудој јурњави, да предахне од свакодневног ковитлаца, да изађе из њега, да стане и гледа, не да би се распаметила, него да би се памети призвала, да би призвала памет, да би се присјетила да је памет, да је паметна, да памти. Памет, ријеч чији  коријен значи мислити, која израста из коријена мисли, која мисли, чија је мисао памћење, која израста у мисаоно дрво у којем круже сокови мисли, чији се годови сјећају живота у мисли, чији су годови кадри да у шуштају листа пјевају животну мисао. Ријеч која се, заставши пред крајишким видиком, најзад сјети да је кадра да мисли, да кроз мисао живи, да живи смисао.

Крајишки видик је видик краја, којим неки крај види да је тек почетак. Видик краја, крâј видика, крајина видик, покрајина и крајолик чији је лик видик. Крајишко је око вид, и видовдан. Чим је завршила, већ је почела, не бивајући ни почетак ни крај, почетак у крају, крај у почетку, на међи између немила и недрага, међу њима неухватљива. Чардак ни на небу ни на земљи, кућа насред друма, кућа на раскршћу друмова. Крајина, вјечита граница, граничник, маргина усред друма, вјечита маргина у средишту збивања, вјечити граничар збивања.

Крајишник, становник крајине, граничар пред чијим погледом су и почетак и крај, у чијем се погледу почетак и крај сабиру у збивање, у чијем погледу и јесу збивање које постаје мисао, у чијем погледу добијају смисао. Граничар сабира у један сноп и почетак и крај. У Лици постоји ријеч граница у смислу ”куп снопова жита”, њихов вршак, завршљај снопа. Крајишки видик врхуни све видике у један сноп смисла неухватљивог некрајишком погледу. Крајишки видик је вршење.Граничар граничари не у завршетку, него у врху, јер је граница врх који увијек стрши на вјетрометини свјетова. Не само људско биће на границама свјетова, него и сам граница. Ко не познаје крајишки видик, ко не зна крајишки да гледа боље и да не гледа, јер ионако неће видјети.

Крајишник, вјечити маргиналац. Крајина, насушни окрајак, за великаша презир сладострасти, радост којом се дијете сласно гости, и сирак којом  се омасти. Крајина је крој по мјери човјека, који у ничему мјере нема, безмјерна мјера, по мјери крајишке крваве хаљине, човјека који крајини, кројећи, јер крој и крај јесу лексичке посестриме, ријеч за коју стари Јевреји кажу да је стварање само, барах, кројити резањем, окрајати, срезивати, и којом Бог скроји у шест дана крајишки космос, у којем све крајини једно са другим како рече пјесник, и народ са народом, и човјек са човјеком, и душа са тијелом.

"Све се човјек брука са човјеком / гледа мајмун себе у зрцало", само кад помисли да на крајини не живи, да живот није славно војевање Ћопићево, кад се од те немисли обрука, обесмисли, распамети, кад се од те примисли омамлази, кад све гледајућ обневиди и у памети побрка врхове горске и друмове царске. Ко крајини, ствара, и нема седмог дана починка без шестоднева крајишког, нити Осмог Васкрсног без краја крсног, јер пјевао је некада као и сада крајишник Скендер врхом завршеним пера  уроњеног у крајишку ноћ:

"јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла -
земља ће нам у сунце проциктати!"