Пијевац

Понекад човјек падне у дубоку несаницу, постане ехо пријетећих гласова, постане филмска трака по којој клизе најневјероватније сцене његовог страха, постане зујање роја брига чије жаоке жаре његове живце. Међутим, деси се да на дну несанице, у сред таме бане свитац, свјетлост тиха. Ми, становници велеграда, готово да више и не познајемо истиниту свјетлост тиху, како једна од првих хришћанских химни описује свјетлост Христа, не познајемо свица, свитац се не види у електонској бљештавој тами. У велеграду не постоји звјездано небо, не постоје свици у тами, небо свак сам измишља у своме ”слијепом стану”, измишља свица и звиједу. Тај блуд електронског бљештавила данас има и званично име: свјетлосно загађење. Наша епоха је у свом силовитом прогресу успјела у томе да и свјетлост може да загади. Вјечити дан интернета који не познаје ноћ. Остаје нам сада да и ваздух, осим што је загађиван, постане кажњиви загађивач, па ћемо намјесто хљеба, воде, нафте и гаса камчити шаку биоваздуха.

Вратимо се, међутим, свјетлости тихој на дну несанице.

Свјетлост тиха је прво закукурикала, као у најљепше љетне зоре дјетињства, а затим се промолио пијевац, црвена кријеста, луча микрокозма. Пјевач који буди зору из мрака, домаћина из мртвог сна, и апостола из издајничког бездна :

” И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко. ”

Без пијевца су дворишта као куће без огњишта, и куће осташе без огњишта, и дворишта без пијеваца. Пијевац, свијетла пјесма у одежди перјаној, перјаница без премца, пијевац, војвода дворишта, закићена глава поглавице Шејена у бици код Литл Биг Хорна, тропска бојанка у балканском торбаку. Пјевчев ход, чист јапански манијеризам. Љубавни пијевчев живот – сан бескућника. Његов полукружни љубавни плес када пара спуштеним крилом прашину - црвени плашт матадора Белмонта бесмртника. Под пијевцем и кока носиља постаје квочка. Сјећам се када сам први пут дошао на западне стране питао сам се, попут наивног сеоског миша који је дошао у посјету градском, шта је то ”био” јаје. Смијех који је изазвало моје мишљење да је ”био” јаје оно које настаје из хитре, али ватрене, љубави пијевца и коке учинио је да схватим да је је лаж одавно постала истина, и да је питање Понтија Пилата, ”Истина, шта је то?”, постао наш једини одговор. Тада још нисам знао да ”био” јаја могу да несу небио носиље, не биле ниједне, тужне амазонке без пјевчеве пјесме, нису оне криве. Ускоро можда више нико неће ни знати да је биос живот, и да без љубави живота нема. Љубав пијевца и коке је ”био” макар зобали нуклеарну лаву, васцијели боговјетни дан, намјесто у машине носеће претворени и фрукталову траву у сурадњи са природом.

Пијевац је чудо које главу даје само о великим празницима, главу даје за славску супу лудо, без које нема ни сарме, ни меса, ни колача, ни здравице, у којој се окушава пријемчивост госта и вјештина домаћице, која је тајна. Свако свога пијевца за супу има.

Коме душа није жедна нестале пјесме пијевца тај или душе нема, или му је негдје успут остављена да сама бдије ослушкујући у хладноћи бронзане таме зору коју кукуријек грије.

Манифест сеоског пјесништа

Сеоско пјесништво није пјесништво са села, нити о селу. Сеоско пјесништво не треба посматрати у дијалектици са паланачким, варошким, малограђанским, велеградским, староградским, новокомпонованим, народним, урбаним, вавилонским. Сеоско пјесништво пјева гдје хоће: у канцеларији, зборници, кавани, на улици, у собици, у продавници, гдје год дише људско битије. Сеоско пјесништво је фудбалским језиком речено сеосколигаштво. Сеоски пјесник је играч сеоске лиге. Он пјева за свој грош, зато што му се хоће, зато што га хоће. То је пјесник који пјесме објављује по блоговима, фејсбук статуcима, књигама објављеним о свом трошку, или трошку добрих људи који су имали сажаљења ка овој неутаживој страсти пјевања, књигама објављеним милошћу пријатеља, пјесмама објављеним по опскурним часописима, по часописима које нико не чита. Сеоски пјесник је онај којег нико не чита, или једва да га ико чита, чији глас се не чује, или се једва чује. Који, међутим, ипак пјева. Када би овај нечујни пјесник престао да пјева настала би мртва тишина. Сеоски пјесник је највише налик врапцу, и сјеници. Када зима стегне срца, када срца пуцају од тупе снијежне хладовине, када бруј птица пјевачица опусти, у даљинама нестане, он и даље непримјетно цвркуће жив-жив, свијет је још увијек жив. Када бијели покров уједначи сваку шару у свој безбој, он је плава сјена, птичица, која на грудима носи небо. Сеоски пјесник је некада имао амбиције да буде свјетски пјесник. Немар, запуштeност, лакомисленост су га варали, заметали му траг. Свијет га није нашао, нити он свијет. Глас га његов није нашао, нити он глас. Но, сеоски се пјесник истински постаје тек када велика свјетска Ријеч изгори пјесника, када га убије та прејака Ријеч, када од њега не остане ни кам на камену, када га смушеног поново скупи, поново оживи, поново дигне, када од њега начини вјечно дијете, када га глас који га је издао, када га глас који је издао, поново дозове, поново дошапне да није издајица, да има језик, поново шапне да је његова судбина у шапутању, да је његова судбина у гргутању, да је његова судбина у дјечијем зузорењу, зузуцкању, зујикању, зујењу и зијању, да је он вјечито дијете које о свом трошку, на свој рачун, за свој ћеиф, сиромашан гласом као црквени миш, али безбрижан као љиљан у долу, као птицa на грани, игра вјечиту ”игру дјеце са Оцем”, вјечиту игру именовања дану сваком човјеку. Сеоски пјесник воли игру, воли да се игра, воли да пјева. 

Он је пјесник који сигурно промашује док пјева. Пјесник који ни нема своју пјесму. За њега je живот пјесма. Тог пјесника неће бити у ниједној антологији, он ни нема антологијске пјесме, нема антологијске строфе, он има понеку антологијску мрвицу. Сеоски пјесник припада антологији мрвица, антологији оних који пјевају и са мрвицом у стомаку, са мрвицом у гласу, антологији чије су корице зрак, а листови заборав. Сеоски пјесник је онај који ће као Ерик Кантона, чувени фудбалер, прволигаш, али у души сеосколигаш, рећи: ”Мој најљепши гол је било додавање”. Да њега нема, не би било ни свјетског пјесника, да нема ткања сеоског, да нема сеоске пажње, да нема сеоске бриге свакодневне, и невидљиве, ко би додао глас свјетским бардовима, ко би прешао сахаре безгласних времена, ко би показао да је живот жив и када га нема, и да глас пјева у свачијем грлу, да је грло играчка божанска у Очевим рукама. Нека се сеоски пјесник и занесе понекад, нека и помисли да је свјетски, али нека се игра, нека не угаси жар игре, жеђ за игром. Нека буде као дијете које се маши лопте и повикне Пикси!, Меси!, Литбарски!, нека буде пјевач који се занебеса Лаза!, Попа, Црњански!, али нека не изгуби душу сеоског играча, нека не изгуби глас простодушног пјевача. 

Добродошли стога у интернационалу сеоских пјесника.