Дуг

Игром случаја јуче сам насјео на једну прилично духовиту шалу на фејсбуку, будући да нисам познавао дотичног шаљивџију, а која се састоји у томе да особа прозове на свом профилу дужника који дотичном наводно није вратио новац, на тај начин што окачи адресу профила, са назнаком: знам да ми никад неће вратити, али ево да бар знате ко је и да му никад не посудите. Свакоме оном који кликне на назначену адресу, отвара се наравно властита страница. Збланут послах човјеку, дипломатским језиком речено, оштру ноту, и затражих објашњење. Наравно, ускоро га и добих, и човјек ми објасни да сам већ један од десетина ”увријеђених” који му просљеђује сличан захтјев.
То ме је понукало да размислим о појму дуга, и чињеници да, чак када и знамо да нисмо дужни, осјетимо ипак извјесну кривицу, готово метафизички страх.
Данашњи је свијет огрезао у дугу, сви дугују, од појединца, преко предузећа до држава, па чак, парадоксално, и самих банака. Дугом се пријети као најубојитијим оружјем, и од дуга свеколико људско биће, био бос или хаџија, стpијепи и дрхти у својој самоћи као лист трепетљике на вјетру економских беспућа. Човјек дугује колико је тежак, као што и лаже чим зине. Човјек дугује колико је тежак не специфичном властитом физичком тежином, но дугује колико је тешка црна земља, тежак ко црна земља дугује тежином читавог свог бића. Човјек дугује чим се роди, чим се зачне већ је дужан, свом оцу и својој мајци, био је дужан чим је први пут створен од црнице земљице, тежак као земља не би се никад ни подигао да није ушао у дуг Божијег даха. Дужан сам ти живот, понекад се каже, а требало би се увијек говорити, јер се нико сам од себе, за сада, родио није. Човјек је живи дужник, дуг који хода. Са дугом лијеже, дужан устаје. Човјек је са својим дугом срођен. Дуг је човјекова друга природа. Није ни чудно да, када нас је Господ учио да се молимо, са дозом радосног библијског хумора који нема ништа заједничко са нашим несрећним спрдањем, и који је спрдању што и смијех кежењу и клеберењу, да се молимо јасно и гласно, научио да поменемо одмах и дугове, и Оцу, и једни другима. Не да би о њима разглабали, нити клаузуле враћања утврђивали, но да би се ратосиљали, одмах у заборав послали: ”и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Хумор кажем, као да Бог не зна да ми све праштамо, осим дуга, наравно, јер знамо шта је дужнички страх. Бити дужан, јест имати дужност дуговања. Дужан сам хтио нехтио да дугујем, онај ко мисли да не дугује је већ одавно изгубио душу, па нема чим ни да дугује. У дугу се тек прашта, и нема праштања без дуговања, као ни љубави без предавања. Сви смо ми дужници једни другима и у томе и јест наша нада да опростимо једни другима ”да бисмо једнодушно исповиједали” како каже литургија. Но дуг у вароши злих волшебника је нешто друго, и није чудно што је кнез овога свијета од дуга направио бизнис, људе завадио, људе издијелио, да неједнодушно исповиједају страх од дуга, страх пред дугом, да дрхте пред банкарским прутом, да je од бесплатности давања, од даривања, од милости и милоште направиo банку. Кад банка опрости коме дуг знајте браћо и сестре да је смак свијета дошао, и да је нашим мукама крај.